�ݺ�ߣ

ПРИЧА С РАТНОМ ТЕМАТИКОМ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
Актуелно обележавање сто година од почетка Првог светског рата спољашњи је
оквир који може бити подстицај за ново читање књижевних дела која говоре о овом
историјском догађају, али и многим другим ратовима, поготово оних која су још увек
читалачки занимљива и актуелна у својој универзалности. С друге стране, прича је облик
књижевноуметничког изражавања који је због своје сведености захвалан за панорамско
сагледавање и пролазак кроз стилске епохе на релативно малом броју страница. У српској
књижевности, као и у многим сродним књижевностима, ова прозна форма има
квалитативно и квантитативно важно место. У нашој усменој књижевности прича је
једини наративни облик, а са развојем правописне и језичке норме прича прва повезује
искидане нити традиције са новим временом и смањује заостатак у односу на европске
стилскоформативне тенеденције. У појединим раздобљима српске књижевности прича је
централна прозна врста, а у књижевноисторијском смислу говорећи прича је вишеструко
релевантан облик српске књижевности. У њој се, такође, види и трансформација
целокупног система наше књижевности, од времена Вука Караџића до наших дана. Потом,
Први и Други српски устанак, а затим и низ ратова вођених током 19. и 20. века (1876,
1878, 1885, 1912, 1913, 1914, 1941, 1991.) снажно су обележили и садржај и облик српске
књижевности, тако да се веза између ратова и књижевног стваралаштва, приче пре свега,
чинила као добар избор за посматрање наше књижевности из једног тематски посебног
угла.
Сигурно је да и у свеукупној светској књижевности, од „Епа о Гилгамешу“ (XVIII
век пре нове ере) и Хомерове „Илијаде“ (VIII век пре нове ере) наовамо, приповедање о
ратним сукобима представља тему која је поред љубави и смрти једна од најчешће
обрађиваних. Времена су доносила и односила разне историјске кулисе, али је сукоб
између два поједница (хероја), две групе, градова или народа остајао привилегован догађај
унутар колектива који је ваљало овековечити, сачувати у сећању кроз усмено или писано
књижевно дело. Тројански рат, односно „Илијада“ и „Одисеја“ на најразличитије начине
трајно су обликовале класичну грчку културу која је потом преко мита о Александру
Македонском – највећем светском војсковођи – пренета на читав хеленистички свет. И
прича о настанку Рима кроз Вергилијеву „Енеиду“ (I век) полази од тих основа, тј. од
приче о Тројанском рату. И потоњи епови скандинавских, британских, германских,
словенских или галских племена, који су настајали у периоду од X до XII века, као своје
тематске окоснице такође имају ратне сукобе и борбе са најразличитијим противницима:
„Беовулф“, „Еп о Ролану“, „Еп о Нибелунзима“, „Слово о Игоровом походу“ или „Еп о
Сиду“. Средњи век у овај тип традиције уноси хришћанску црту, која ратном сукобу поред
епско-витешке, етичке и племенске, додаје и есхатолошку димензију. Крсташки ратови
који су уследили, то су историјски потврдили, а нека од најбољих литерарних дела
насталих на размеђи ренесансе и барока инспирисана су сукобима између хришћанске
Европе и исламског оријента: „Бесни Орландо“ (1515.) Лодовика Ариоста, „Ослобођени
Јерусалим“ (1575.) Торквата Таса и „Осман“ (1622.) Ивана Гундулића. Такође, не треба
заборавити и да се у подтексту несумњиво најзначајнијег романа тога доба и једног од
најзначајнијих романа уопште, Сервантесовог „Дон Кихота“ (1605.), такође налази рат,
али као пародирани епски модел витеза-луталице. У немалом броју Шекспирових драма
рат је фон на којем се оне одвијају. Потом долазе значајни романи Стендала, Валтера
Скота, Михаила Љермонтова, Вилијема Текерија, Лава Толстоја, Хенрика Сјенкевича и

даље све до Ернеста Хемингвеја и Михаила Шолохова, у којима ратови заузимају важно
тематско место и тако све до наших дана када, чини се, тема губи на интензитету и значају
у светској књижевности.
Слична путања може се уочити и у српској књижевности, која је тематски пратила новију
националну историју, препуну војних сукоба. Новија српска историја почиње Првим и
Другим српским устанком (1804. и 1817.) против турске власти и наставља се српско-
турским ратовима 1876. и 1878. који Србији доносе пуну државну независност,
формализовану на Берлинском конгресу у јулу 1878. У исто време Аустроугарска окупира
Босну и Херцеговину, истискујући Турску, чиме се након пет векова спољнополитичке
околности на Балкану значајно мењају. Године 1885. долази до српско-бугарског рата који
за дуги низ година ремети односе између две зеље. Недуго потом, 1903. године, након
атентата организованог и извршеног од стране групе официра, у Србији једна краљевска
династија мења другу. Већ 1908. анексиона криза доводи односе Србије и Аустроугарске
до усијања. Први и други балкански рат (1912. и 1913.) бивају локална увертира за Први
светски рат (1914-1918) у којем ће Србија тешко страдати, али и бити једна од земаља
победница у овом великом глобалном војном сукобу. Једна од тековина ове ратне победе
биће и стварање нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, вишенационалне и
мултиконфесионалне земље каква до тада није постојала на Балканском полуострву. Али,
после свега две деценије релативног мира почиње Други светски рат (1939 -1945) који ће
бројем жртава и тежином разарања далеко надмашити претходни светски сукоб. У
Југославији он поред антифашистичке борбе има и све одлике бруталног грађанског рата,
као и идеолошко-политичког сукоба између партизанског покрета који води
Комунистичка партија Југославије и њему супротстављених национално опредељених
покрета који су у великом броју случајева кроз сарадњу са окупационим снагама
покушавали да надјачају партизанску војску, као и друге националне војске. По завршетку
овога сукоба нестаје краљевина, а Југослација добија ново политичко уређење и постаје
социјалистичка република. Након четири и по деценије мира ова земља ће се распасти у
низу везаних грађанских ратних сукоба који су готово непрекидно трајали од 1991. до
1999. године.
Сваки од ових ратних догађаја оставио је велики траг како у колективном сећању српског
друштва, тако и у делима српских писаца. Епске песме о Првом српском устанку настају
следећи творбену и етичку матрицу усмених епских песама посвећених Косовском боју, у
којима војни пораз има супституцију у метафизичкој победи кроз жрвовање за нацију и
веру. Новија историја тако у свести народног певача постаје непосредни наставак
националне средњовековне историје, односно борби које су тада вођене. Међутим, у
време док сакупља народне умотворине и ствара модерну самосвест српског народа,
почетком XIX века, Вук Стефановић Караџић, реформатор књижевног језика, али и
културних образаца, и сам пише о догађајима и људима који су стварали нову српску
историју. Његови описи устаничких борби и устаничких вођа доносе раскид са
митологизованом сликом историје и постају критички опис догађаја. Зато можемо рећи да
од Вука почиње модерно доба српске књижевности и писања о рату уз пуну стваралачку
самосвест. Устаничке борбе у Херцеговини и Црној Гори против Турске, али и у
Војводини 1848. против Мађарске, дају нове теме које обрађују аутори новијих
генерација, какви су Петар Петровић Његош, Ђура Јакшић, Лаза Костић или Владан
Ђорђевић. Романтичарски патос јесте незаобилазан, али прича, спев и драма све више
праве и стилски и тематски отклон у односу на усмено народно стваралаштво.

Након српско-турских ратова и губитка рата против Бугарске, српска ратна прича добија
нову естетску и етичку дубину, о којој најбоље сведоче дела Бранислава Нушића, Лазе К.
Лазаревића и Драгутина Ј. Илића. На њихово стваралаштво надовезују се дела писаца који
су нашу књижевност уздигли до, до тада, неслућених висина: приче Растка Петровића,
Милоша Црњанског, Иве Андрића, Станислава Кракова, Драгише Васића, Григорија
Божовића, Миодрага Борисављевића или Вељка Петровића везане за балканске ратове и
Први светски рат, спадају у најбоље странице из њихових опуса. Дубина трагедије
појединца унутар ратног сукоба у којима више нема епског кодекса и у којем технологија
модерног рата обесмишљава личну храброст, у причама ових аутора постаје приказ
епохалног удеса у којем је учествовало и српско друштво.
Свега две деценије након Првог светског рата почиње нови светски ратни сукоб који је по
свом завршетку постао тематска окосница за дела великог броја стваралаца. Идеолошка
страна Другог светског рата битно је утицала на његову послератну књижевну
интерпретацију у социјалистичкој Југославији. Победници, партизани, наметнули су своју
визуру Другог светског рата, што је постало и преовлађујуће становиште у литератури
објављиваној у првим послератним годинама. Та релативна унификација стваралачке
визије била је у послератном времену додатно ојачана одсуством многих значајних писаца
који су у међуратном периоду писали, између осталог, и о Првом светском рату,
стварајући значајан опус: Милош Црњански, Растко Петровић и Станислав Краков одлазе
у емиграцију. Григорије Божовић и Драгиша Васић као идеолошки противници нове
власти бивају стрељани 1945.
Међутим, паралелно са овом идеолошком пресијом на књижевну сцену долазе млади
аутори који су и сами били учесници или сведоци рата: Бранко Ћопић, Антоније
Исаковић, Михаило Лалић, Меша Селимовић, Добрица Ћосић, Оскар Давичо, Александар
Вучо, Владан Десница и други, који добар део свога опуса везују за рат који су преживели.
Они стварају дела која означавају највише домете високог модернизма и иновираног
реализма у нашој књижевности. Нешто касније рат у књижевнсоти постаје тематски
рефлекс, а не више лично сведочанство. Тако Миодраг Булатовић, Данило Киш,
Александар Тишма, Драгослав Михаиловић, Младен Марков и други слични писци рат
посматрају као катаклизмички догађај у којем многобројне личне трагедије творе ширу
слику, уз указивње на тоталитарне идеолошке системе који су у дијаболичкој спрези са
технолошким напретком и довели до тога да Други светски рат постане сукоб у којем су
постојале праве фабрике смрти. У делима ових ауторе једнострани идеолошки утицај се
готово сасвим губи, тако да они приповедању о рату у српској књижевности дају нову
поетичку и тематску димензију.
На овом месту важно је нагласити да се оправдано може приговорити да нисмо узели у
разматрање приче које Други светски рат представљају из перспективе поражене стране у
југословенском грађанском рату – четничке војске, односно Југословенске војске у
отаџбини. Међутим, сви текстови објављени у емиграцији који су били доступни аутору,
остали су на нивоу новинске белешке, анегдоте или политичке полемике, што је донекле и
разумљиво с обзиром да су аутори текстова, пре свега, углавном били без правог
литерарног талента док су, као што је речено, најталентованији старији приповедачи који
су остали у земљи прихватили ново државно устројство (Иво Андрић, Вељко Петровић), а
опоненти су или отишли из земље и у емиграцији нису писали о рату (Црњански или

Краков) или су ликвидирани (Д. Васић и Г. Божовић), односно на дужи временски период
друштвено маргинализовани (Милан Кашанин).
Ратови у којима се распала социјалистичка Југославија на самом крају 20. века нису имали
у себи ничега епског и етичног. Њихова банална политизираност не даје сувише
стваралачког подстицаја, тако да сем ретких изузетака, нема значајнијих литерарних
сведочења о њима која надилазе реалистичко или ангажовано дневнополитичко сведочење
о догађају, без ширих и дубљих симболичких конотација. Прича Горана Петровића
„Богородица и друга виђења“ изузетак је који потврђује изречену констатацију.
Због специфичности рата као теме у књижевности, његових широких друштвених
реперкусија, увек је вребала опасност да фикција буде третирана као фактографија, што је
додатно отежавало адекватно вредновање књижевних дела која су узимала рат за своју
тему. Као што не треба занемарити ни то да је идеолошки контекст врло често, у
појединим историсјким периодима, имао и те како важну улогу у вредновању. Усмена
епска матрица додатно је оптерећивала српске писце, јер им је дуго наметала готове
обрасце с којима су они стваралачки морали да се боре и прилагођавају их мери
сопственог талента. Коначно ослобођење од унапред задатих обрта у нашој прози која
обрађује рат десило се тек шездесетих година 20. века, у делима Миодрага Булатовића и
Данила Киша, који су гротеском и иронијом, односно лиризмом дечје, визуре искорачили
из епског виђења ратног сукоба у ново доба. У великом броју прича с овом тематиком
види се та борба између епске норме коју традиционално рат зазива и индивидуланог
талента и списатељске радозналости коју изазива рад на једој деликатној теми, која је
безмало носећа у српској књижевности.
Управо због интригантности ове теме, али и због чињенице да су готово сви значајни
српски писци имали лична ратна искуства која су уткивали у своју прозу, у књижевним
делима која се баве ратом јасно се уочавају битне квалитативне поетичке промене и вршне
тачке појединих стилскоформативних епоха: Јакшић као врхунац романтичарске
приповетке, Лазаревић реалистичке, Црњански, Растко Петровић и Краков
експресионистичке, Лалић и Исаковић послератне модерне, доке је Андрићева прича
„Мустафа Маџар“ вероватно једна од најбољих у његовом опусу и нашој књижевности у
целини. Дакле, колико год рат са свим његовим социјалним, демографским и политичким
импликацијама јесте друштвена траума, исто толико јесте и снажна списатељска тема која
јачином сензација и сагледавањем појединачног и колективног удеса омогућава ауторима
да баш у делима са том тематиком (попут првих и других „Сеоба“) досегну индивидуалне
и епохалне књижевне врхунце.
Онолико колико су различите списатељске индивидуалности, толико су различите
и њихове приповедачке визије рата. Али оно што им је свима заједничко јесте виђење рата
као катаклизме која колико поништава све људско у човеку, толико заправо и показује
колико је танка облога културе која дели човека од животиње. Антрополошки песимизам
јесте оно што је заједничко свим ауторима у антологији, али код свих тиња сасвим мали
пламичак од оне есхатолошке врсте која казује да се ми који ове приче читамо не смемо
придружити том пиру бестијалности, већ да се морамо борити против њега, до самога
краја и да ако желимо да постојимо као свесна бића немамо право да од тога одустанемо.
Гледано са вишевековне и вишедеценијске дистанце, види се како идеолошка потка
губи значај и остаје само уметничка слика индивидуе која без своје воље учествује у
сукобу, покушавајући да у њему сачува живот. Нема овде глорификације борбе и смрти,

нити идеја које оправдавају умирање и уништавње, већ само описа многобројних облика
губитака које рат са собом носи. И тај хуманистички витализам је оно што трајно зрачи из
прича које следе.
Приповедање о ратовима није могло да промени њихов убилачки карактер, али је
помогло да боље спознамо њихову колективну и индивидуалну димензију и
многобројност нељудских лица која се у њима појављују, али и не тако ретке прозраке
хуманизма и етичности који казују да јесте могуће остати човек и у нељудским
временима.
Младен Весковић

�ݺ�ߣ

Price sa-ratnim-tematikom-mladen-veskovic

More Related Content

Price sa-ratnim-tematikom-mladen-veskovic