девет југовића су митски јунаци српских епских песама преткосовског и косовског циклуса
•Download as DOC, PDF•
1 like•438 views
![Девет Југовића су митски јунаци српских епских песама преткосовског и
косовског циклуса. По усменом народном предању они су били синови Југ Богдана
и браћа кнегиње Милице[1].
Постоји више навода о њиховим именима. У више песама се јављају имена тројице,
Бошка, барјактара у Косовском боју[2][3], затим Дамјана и Војина[3]. По једној од
верзија имена браће Југовића су била Војин, Миљко, Марко, Љубодраг, Радмило,
Бошко, Стојан, Веселин и Власкоје-Дамјан[4] С друге стране, у једном од записа
песме Зидање Раванице се спомињу Петар, Никола и најмлађи Момир.[5]
Чесма Југовића у манастиру Троноша
Дамјан Југовић је био најстарији (по неким изворима и најмлађи) од девет браће
Југовића, синова Југ Богдана који је био таст Лазара Хребељановића (Кнеза Лазара)
и брат кнегиње Милице. Сам Дамјан као личност се ни по чему нарочито није
издвајао од своје осморо браће, већ је у народу познат кроз легенду о свом коњу
Зеленку (Дамјанов Зеленко), који је читаву годину дана након Косовског боја и
погибије свих десет Југовића па самим тим и Дамјана вриштао и жалио свог
господара.
Carica Milica je bila žena srpskog kneza Lazara. Njena ljubav prema mužu i braći,
snaga i izdržljivost opevani su u narodnoj epskoj pesmi “Car Lazar i carica Milica”.
Milica je imala devetoro braće i noć uoči boja na Kosovu razmišljala je o njima. Bilia
je pametna i znala je da je bitka unapred izgubljena i da su njen muž i njena braća
spremni da braneći svoju zemlju i svoj narod umru na bojnom polju. Zato je za večerom,
u intimoj atmosferi porodičnog doma zamolila svog muža Lazara do ne vodi svu njenu
braću sa sabom, da joj ostavi barem jednoga kod kuće i tako ga sačuva od sigurne smrti.
Svojom brigom i nežnom molbom za spas svoje braće Milica je pokazala svoju ljubav
prema njima. Njena sestrinska ljubav je bila ogromna, a životi njene braće su joj bili
važniji od svega. Jutro uoči polazka ona je dugo i nestrpljivo čekala trenutak kada će se
srpska vojska pojaviti na kapiji dvora. Čim je ugledala Boška Jugovića, njenog najstarijeg
brata čvrsto ga je zagrlila i tihim glasom zamolila da ne ide u bitku. Kada je odbio njenu
molbu ona se nije predala, već je odmah pitala drugog brata Vojina, ali je ni on nije
poslušao. Milica je veoma teško podnela njihovo odbijanje. Osetila je ogroman bol, pala
na kamen i onesvestila se. Jutro posle bitke na prozor kule sletela su dva vrana gavrana.
Iako su gavrani predstavljali smrt, imala je nadu da je bar neko ostao živ. Sluga Milutin je
uništio njenu nadu tako sto je saopstio konačan ishod bitke. Milica je saznala za gubitak
najmilijih. Bila je jaka i izdržljiva i iako je osećala ogroman bola u duši, prihvatila je
svoju sudbinu kao božju volju.
Milica je bila pametna, osjećajna, izdržljiva i veoma hrabra žena. Mnogo je volela
svoog muža i svoju braću. Njena velika sestrinska ljubav je simbol ljubavi koja nema
granica i koja se ne može izmeriti i ni sa čim uporediti.](https://image.slidesharecdn.com/random-130314111341-phpapp01/85/-1-320.jpg)
девет југовића су митски јунаци српских епских песама преткосовског и косовског циклуса
- 1. Девет Југовића су митски јунаци српских епских песама преткосовског и косовског циклуса. По усменом народном предању они су били синови Југ Богдана и браћа кнегиње Милице[1]. Постоји више навода о њиховим именима. У више песама се јављају имена тројице, Бошка, барјактара у Косовском боју[2][3], затим Дамјана и Војина[3]. По једној од верзија имена браће Југовића су била Војин, Миљко, Марко, Љубодраг, Радмило, Бошко, Стојан, Веселин и Власкоје-Дамјан[4] С друге стране, у једном од записа песме Зидање Раванице се спомињу Петар, Никола и најмлађи Момир.[5] Чесма Југовића у манастиру Троноша Дамјан Југовић је био најстарији (по неким изворима и најмлађи) од девет браће Југовића, синова Југ Богдана који је био таст Лазара Хребељановића (Кнеза Лазара) и брат кнегиње Милице. Сам Дамјан као личност се ни по чему нарочито није издвајао од своје осморо браће, већ је у народу познат кроз легенду о свом коњу Зеленку (Дамјанов Зеленко), који је читаву годину дана након Косовског боја и погибије свих десет Југовића па самим тим и Дамјана вриштао и жалио свог господара. Carica Milica je bila žena srpskog kneza Lazara. Njena ljubav prema mužu i braći, snaga i izdržljivost opevani su u narodnoj epskoj pesmi “Car Lazar i carica Milica”. Milica je imala devetoro braće i noć uoči boja na Kosovu razmišljala je o njima. Bilia je pametna i znala je da je bitka unapred izgubljena i da su njen muž i njena braća spremni da braneći svoju zemlju i svoj narod umru na bojnom polju. Zato je za večerom, u intimoj atmosferi porodičnog doma zamolila svog muža Lazara do ne vodi svu njenu braću sa sabom, da joj ostavi barem jednoga kod kuće i tako ga sačuva od sigurne smrti. Svojom brigom i nežnom molbom za spas svoje braće Milica je pokazala svoju ljubav prema njima. Njena sestrinska ljubav je bila ogromna, a životi njene braće su joj bili važniji od svega. Jutro uoči polazka ona je dugo i nestrpljivo čekala trenutak kada će se srpska vojska pojaviti na kapiji dvora. Čim je ugledala Boška Jugovića, njenog najstarijeg brata čvrsto ga je zagrlila i tihim glasom zamolila da ne ide u bitku. Kada je odbio njenu molbu ona se nije predala, već je odmah pitala drugog brata Vojina, ali je ni on nije poslušao. Milica je veoma teško podnela njihovo odbijanje. Osetila je ogroman bol, pala na kamen i onesvestila se. Jutro posle bitke na prozor kule sletela su dva vrana gavrana. Iako su gavrani predstavljali smrt, imala je nadu da je bar neko ostao živ. Sluga Milutin je uništio njenu nadu tako sto je saopstio konačan ishod bitke. Milica je saznala za gubitak najmilijih. Bila je jaka i izdržljiva i iako je osećala ogroman bola u duši, prihvatila je svoju sudbinu kao božju volju. Milica je bila pametna, osjećajna, izdržljiva i veoma hrabra žena. Mnogo je volela svoog muža i svoju braću. Njena velika sestrinska ljubav je simbol ljubavi koja nema granica i koja se ne može izmeriti i ni sa čim uporediti.