услови прихватљивости индуктивног закључка
- 1. Услови прихватљивости индуктивног закључка Конкретна анализа проблема индукције показује да важење једног индуктивног закључка зависи од четири основна услова. А. Број испитаних чињеница Б. Квалитет чињеница – њихов репрезентативни карактер за дату врсту В. Заснованост другим, већраније утврђеним генерализацијама дате области појава (законима чије је важење проверено и прихваћено као несумњиво) Г. Слагање са најопштијим логичким правилима и принципима научне методологије Услови прихватљивости индуктивног закључка А. Повећање броја испитаних чињеница несумњиво повећава степен вероватноће једног индуктивног закључка, али не у нарочито значајној мери изнад извесне границе. Примери: Мил је с правом приметио да је неки пут један једини случај довољан да се утврди тачан индуктивни закључак, док у другим случајевима милијарде примера без иједног изузетка мало доприносе утврђивању једног општег става. Стотине хиљада белих лабудова које су људи виђали по Европи нису могле да оправдају закључак да су сви лабудови бели. Б. Чињенице репрезентативне за своју врсту имају већи значај од оних које су небитне и случајне. Један индуктивни закључак је утолико веродостојнији уколико су чињенице из којих је изведен типичније за дату врсту која се испитује. Пример: У случају тврдње о постојању само белих лабудова било је речи о њиховој боји. Боја је сама по себи површна и небитна особина, а поготово кад је реч о птицама, она је често и променљива, тако да ни огроман број чињеница које говоре о таквој једној особини не повлачи за собом нужност закључка о врсти као целини. С друге стране, структура костура је суштинска и веома хомогена особина (то јест особина која се не мења од једног до другог случаја). Све индивидуе једне врсте или рода имају истоветну структуру костура са врло малим изузецима и у ненормалним случајевима. Вештина тачног индуктивног мишљења своди се у великој мери на вештину проналажења репрезентативнихузорака. За разлику од индукције простим набрајањем, овде већ унапред имамо представу о врсти коју желимо да испитујемо, и о неким њеним особинама које у њу спадају и које се међусобно разликују. Ова претходна знања нам помажу да одредимо да ли се, према томе, оно што из њих следи може проширити на остале чланове врсте.
- 2. В. Слагање са осталим генерализацијама једне области повећава вероватноћу вредности једног индуктивног закључка. У свим развијенијим наукама изучавању једне врсте појава приступамо наоружани многим општим знањима која се односе на суседне и сродне врсте појава. У таквом случају велику улогу игра аналогија чињеница које смо прикупили са чињеницама из којих су већ изведени закони. На тај начин, индуктивни закључак који желимо да изведемо можемо довести у логичку везу са већ познатим законима. Један индуктивни закључак добија статус теоријски доказаног суда онда кад се као елеменат може укључити у једну складну научну теорију (или систем) чији су остали елементи – претходно утврђени научни закони. Г. Слагање са општим принципима научне методологије повећава вредност индуктивног закључка. Складна научна теорија (или систем) мора бити изграђена у складу с општим принципима научне методологије, односно логике. Анализа услова који треба да буду остварени да би један индуктивни закључак био логички оправдан, јасно указује на везу индукције са дедукцијом Без извеснихопштих знања и без извођења закључака из тих знања нити се чињенице могу прикупити како треба, нити се може доспети до индуктивних закључака чија би веродостојност била задовољавајућа.