�ݺ�ߣ

Ј е ф и м и ј а ( рођена око 1349, умрла после 1405. године) Завршни рад на курсу Интернет и студије књижевности (зимски семестар шк. 2008/09. године) Тамара Тодоровић

Јефимија је кћерка угледног властелина, ћесара Војихне , господара Драме. На крштењу је добила име Јелена. Јелена се удала за Јована Угљешу Мрњавчевића, деспота Серске области од 1356. до 1371. године. Прво је умро Јеленин отац, затим син, а 26. септембра 1371. године, у боју код Черномина погинуо јој је и муж. Изгубила је породицу, поседе, приходе, државу... Не зна се када је тачно напустила Серску област и када се замонашила, претпоставља се пре одласка у Лазареву државу.

1 389. године, у Косовском боју, погинуо је и кнез Лазар. Заједно са Милицом, женом кнеза Лазара, 1398. године Јефимија одлази на двор султана Бајазита у град Сер, са циљем да оправдају младог Стефана Лазаревића, оптуженог за планирану издају и неверство. Том приликом измолиле су пренос моштију Свете Петке из Трнова у моравску Србију, чиме је сељачки слој престао да бежи са земље.

Под утицајем исихастичког покрета и историјског тренутка настали су песнички састави који чине косовски циклус. Неки од најлепших песничких састава који припадају овом кругу написани су као молитве. Молитвени тон прожима и записе чији је аутор деспотица Јелена, односно монахиња Јефимија. Јефимија је прва српска песникиња позната по својим трима песничким делима изузетне уметничке вредности: Туга за младенцом Угљешом ( Туга за јединчетом) ; Запис на хиландарској завеси; Похвала кнезу Лазару.

Најстарији је напис на икони дарованој манастиру Хиландару, настао између 1368. и 1371, познат под насловом Туга за младенцем Угљешом. Тада је живела у Серу, на своме двору. Угљеша је сахрањен у гробу њеног оца, у Хиландару. Пошто никада није могла да оде на гроб свом детету, ову иконицу је послала у манастир где се и данас налази.

Двоструку иконицу (диптих) чине две дрвене иконице. На једној је, у средњем пољу, изрезбарена Богородица на престолу са Христом младенцем у наручју и окружена попрсјима пророка у медаљонима. И на другој иконици, у средњем пољу изрезбарена је Света Тројица окружена медаљонима са попрсјима апостола. Дрво је уоквирено у сребрни и позлаћени рам. Око њега се налази широк оквир и краси га драго камење осмоугаоног облика, које је окружено зрнима бисера .

Полеђине диптиха су обложене сребрним и полираним па позлаћеним плочама, на којима је угравиран познати натпис. Ову лирску, елегично интонирану минијатуру чине два дела: на првој корици Јефимија даје основне податке о иконици; на другој се несрећна мајка непосредно обраћа Христу и Богородици, урезаним у икону . Снага лепоте и узвишености молитвеног тона произилази из личног доживљаја смрти („...које угледах на онима који су ме родили и на рођеном од мене младенцу...”), материнске нежности и дискретног бола за умрлим дететом („...жалост непрестано гори у срцу моме, по обичају матерњем побеђена.”).

Молитвено обраћање почива на књижевној и живописачкој иконографији тражења удостојења за душу која, носи непрестани пламен у срцу после губитка сина. Последњи стихови сведоче о личном односу према болу, јер мати хришћанка не би требало да се распаљује болом за дететом, али је материнска природа јача и побеђује. Ова j кратки текст надахнут исповедном лириком наговештва тамне и снажне тонове Јефимијиног Мољенија Исусу Христу.

Текст је састављен у Србији, у Жупањевцу, 1398-1399. године, и извезен је златом на завеси за царске двери у Хиландару. Мољеније је надахнуто евхаристичким молитвама византијског песника и мистичара Симеона Новог Богослова (XI век) и због тога ово нису потпуно изворне Јефимијине речи. Без обзира на изворе надахнућа, ове речи су спој свеопште и личне потребе за спасењем: „...осуђена сам свешћу мојом; ниједна надежда није у мени за спасење моје, ако милосрђе твоје не победи множину безакоња мојих.” На завеси су извезени ликови Исуса Христа, Јована Златоустог и Василија Великог, а речи свог Мољенија Јефимија је сместила на два чиста поља, у дну, између Јована Златоустог и Василија Великог.

Завеса је била намењена цркви да служи у току литургије. Након што свештеник у олтару стави часне дарове на свети престо, царске двери се затварају и навлачи завеса, чиме се Јефимијине речи непосредно повезују са припремом часних дарова за свето причешће. Јефимија се служи речима из молитве пред причешће, и тако развија опште лично осећање грешности уобичајено у чину причешћа. Тиме се овај спис још чвршће везује за завесу и њен сложени богослужбени смисао.

За разлику од Мољенија, Похвала је у целини песнички текст. Текст је састављен у Љубостињи 1402. године, а извезла га је сребрном позлаћеном жицом на црвеном атласу, да покрива ћивот са моштима кнеза Лазара. Покров са Јефимијином Похвалом постао је саставни део моштију светога кнеза у Раваници, као што су двострука иконица и завеса заузимале важно место у олтару хиландарске цркве. Као синаксарско житије на Служби кнеза Лазара, служи верзија која је настала по угледу на Похвалу. Састављач ове верзије је написао само увод и крај, и тако је Похвала ушла и у само богослужење.

Иако замишљено као похвала, дело није у потпуности спроведено у том жанру. Први став („У красотама овога света...“ ) можемо посматрати као кратку похвалу. Други, средишњи и најобимнији став („Сада не предај забораву...“) је у ствари молитва светом кнезу за помоћ и посредништво код чувених светих мученика. Трећи и последњи став („На моја мала приношенија... ”) обимом је близак првом, али је садржајем супротан; сада Јефимија говори лично, о себи, о малој награди коју чека, о кнезу хранитељу о „бури љутој“ душе и тела.

Молба да не заборави своја „вазљубљена чеда“, кнежеве Стефана и Вука, које је иза себе „сироте оставио“ упућена је погинулом кнезу у првом делу Похвале, где га Јефимија види у збору небеских праведника око Божјег престола. Она моли да удруже своје „сабеседнике, свете мученике“ у заједничкој молитви Богу да буде помоћник његовим синовима. У реторском врхунцу усрдног мољења наводе се имена светитеља којима се упућује молитва: „ ...извести Ђорђа, покрени Димитрија, убеди Тодоре, узми Меркурија и Прокопија, и четрдесет мученика севаститских не остави, а у њиховом мучењу војују чеда твоја возљубљена, кнез Стефан и Вук, моли да им се пода од Бога помоћ!“.

Она се обраћа Лазару као драгом пријатељу, кога је смрт удаљила али не и одвојила од најближих, и приноси му похвалу не како приличи него „...већ колико је могуће маломе ми разуму”. На крају обраћање прелази у срдачност односа између ја и ти: „ ...телесно туђе мене међу туђим исхранио си изобилно. А сада двоструко молим: да ме исхраниш и да утешиш буру љуту душе и тела мога. Јефимија приноси ово теби, свети“.

Тражећи склад између оног што јој је живот подарио и узео, Јефимија је свој лични доживљај света преточила у дела која су произашла из највреднијих токова српске уметничке и књижевне традиције. Сопственим решењима у својим ,,приношенијима“ (икона , завеса , покров) и списима, као једна од ретких жена, писаца у средњем веку обогатила је литерарно наслеђе. После 1402. године, када је саставила Похвалу светом кнезу Лазару, Јефимија је примила још строже монашке завете, од малосхимнице Јефимије постала је великосхимница Јевпраксија. Последње године провела је, вероватно, у манастиру Љубостињи, задужбини кнегиње Милице.

Литература : Димитрије Богдановић , Стара српска књижевност , Београд , 1991. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Београд, 2004.

Тамара Тодоровић група 06 број индекса 080258

�ݺ�ߣ

Jefimija

Recommended

More Related Content

What's hot (20)

Similar to Jefimija (20)

Jefimija